Јово Бајић, Блесак и заборав. – Алтера, Београд 2011.
 |
| Јелена Ранђеловић |
Постанак и живот сваке грађевине, као и њен однос према насељу у коме је подигнута, често носе у себи сложене и тајанствене драме и историје. Тако је и са зградом Завичајног музеја, односно кућом Живадиновића у Сокобањи. Неумитност времена и пролазности однела би ову тајну собом и предала је забораву да је писана реч Јова Бајића није сачувала у књизи Блесак и заборав.
Књизи је додат поднаслов „Књижевник Стојан В. Живадиновић (1889 – 1941)“ и тиме је дефинисан њен предмет. Сам предмет дела је, међутим, више него сложен. То се уочава већ са првом целином Блеска и заборава и првом реченицом књиге:
„Поред књижевника Стојана Живадиновића, сокобањски Живадиновићи дали су још неколико људи који су оставили траг не само у локалној историји ширег сокобањског завичаја него и у историји
Србије.“
Србије.“
Овом реченицом започиње Јово Бајић своје казивање, својеврстан „дневник“ или „хронику“, али не само књижевног, него и историјског постојања сокобањских Живадиновића и огранака њихове породице, упућујући на предмет његовог интересовања и истраживања. Пишући опширније о овој породици, Бајић указује на породични и шири друштвени оквир у коме се писац Живадиновић формирао.
Чини се, да је циљ аутора Блеска и заборава свеобухватна синтеза друштвених, културних, књижевних и историјских чињеница и догађаја, замишљена и структурисана тако да тематски центар до краја остане живот и књижевни рад Стојана Живадиновића, са јасном намером да - „скрене пажњу на јединствен књижевни случај Стојана Живадиновића како бисмо заинтересовали књижевне историчаре и књижевне критичаре да поново вреднују дело овога писца и да о њему изнесу свој суд“.
Састављена из пет поглавља: 1/ „Стабло, гране и огранци“, 2/ „Од првог до последњег даха“, 3/ „У сенци Ратка Живадиновића“, 4/ „Књиге бране писца“, 5/ „Судови и »пресуде« књижевне критике“ књига Јова Бајића обилује културно-историјским и литерарним подацима, приближавајући нам, тако, на систематичан начин, духовну атмосферу времена у коме се развијао, школовао, објављивао књижевник Живадиновић.
У уводном поглављу – „Стабло, гране и огранци“, аутор нас упознаје са породицом Живадиновић и са трагом који су Живадиновићи оставили у историји сокобањског краја, али и у историји Србије. Детаљним приказивањем биолошко-хронолошких података Бајић нас враћа у историју 19. века, предочавајући нам поред духовних и материјалне трагове које су Живадиновићи оставили за собом, како у Сокобањи тако и у Београду.
Под кровом под којим је рођен Стојан Живадиновић, живеле су још три личности значајне за историју Србије: стари трговац Стојан Живадиновић и његов син Владимир, учесници Тимочке буне, који су били осуђени на смрт, а потом у задњи час помиловани. Са њима је суђено и њиховом блиском рођаку Николи Живадиновићу, каснијем народном посланику. Под кровом Живадиновића куће у Сокобањи
рођен је и новинар Ратко Живадиновић, један од водећих људи Југословенског покрета „Збор“.
На основу архивске грађе,[1] Јово Бајић, детаљно је изложио биографију Стојана Живадиновића, али и његових предака и уже породице.
Наравно, то дуготрајно и стрпљиво копање, то тражење детаља и откривање заборављених чињеница може на први поглед изгледати и као узалудан посао, али резултати до којих је Бајић дошао, свакако, то нису. Наиме, изронили су текстови, неки односи су другачије приказани, чињенице сагледане из нове перспективе, а све то, опет преломљено кроз животни пут, лик и дело писца Стојана Живадиновића.
За утврђивање порекла и корена породице Живадиновић од великог значаја Бајићу је био родослов Живадиновића који је пред Други светски рат сачинио београдски трговац Јован Живадиновић, а који чува његов син архитекта Михаило Живадиновић.
Из подробног приказа ауторовог видљиве су и последице које су буне и ратови оставили на породицу књижевника Живадиновића. Долазак комуниста на власт (делу коме Бајић посвећује посебну пажњу) показује како је спој идеологије и политике утицао на даљу судбину Живадиновића, који су као и већина београдских грађанских породица преживели својеврсну голготу. Нове политичке прилике допринеле су да на основу комунистичких закона о национализацији имовине остану без здања која су се годинама налазила у поседу породице Живадиновић.
Наредно поглавље књиге Блесак и заборав посветио је Јово Бајић детаљној биографији писца Стојана Живадиновића. У одељку „Од првог до последњег даха“ аутор је указивао на датуме значајне за живот књижевника, места у којима је живео, у којима се школовао, на време када је писао књиге и начине на који их је објављивао. Заједно с Бајићем пратимо Живадиновићев долазак у Београд, школовање у музичкој школи, учешће у Балканским ратовима и Првом светском рату, боравак на Крфу, Солуну и школовање у Тулону, прелазак у Париз и наставак школовања, почетак књижевнога рада, повратак у Београд, дипломатску каријеру, рад у „Политици“...
Ова грађа најбоље је потврдила пишчеве намере, а то је доказивање да Живадиновић није имао времена ни за какав паралелни „тајни“ књижевни рад што му је често подметано.
Да је животни пут Стојана Живадиновића био необичан да се видети из писања Јова Бајића. Да је историја – рат и послератна дешавања, политика и смена власти, оставила трага и на дело писца триологије историјских романа о Карађорђу и више је него јасно. У овом делу, захваљујући сугестивном казивању Бајићевом, на најнепосреднији начин се сусрећемо са људским, политичким и пре свега књижевним ликом Живадиновићевим.
Предмет Бајићевог истраживања у следећем поглављу – „У сенци Ратка Живадиновића“ јесте лик и дело Стојановог брата од стрица Ратка Живадиновића. Аутор Блеска и заборава указује на често довођење имена књижевника Стојана Живадиновића у везу са именом његовог блиског рођака новинара и политичара Ратка Живадиновића, а не ретко и са поистовећивањем истих. Мишљења је Бајић да се ни до данашњег дана та ситуација није променила.
Детаљно је изложена биографија Ратка Живадиновића, са јасном намером да покаже да ли је заиста комунистичка власт имала права када га је прогласила народним непријатељем. Том сенком било је затамњено и Стојаново књижевно име и дело. С тим циљем, Јово Бајић прати политичку делатност Ратка Живадиновића. Да би се боље разумело политичко деловање и политички профил новинарског рада Ратка Живадиновића, Бајић је сматрао неопходним указати и на неколико основних начела на којима се заснивало политичко деловање Југословенског народног покрета „Збор“ који је имао ватрене присталице међу Србима, али и Хрватима и Словенцима, а чији је присталица био и поменути новинар, и не само присталица, већ један од челних људи. Ратко Живадиновић је у то време био један од најуспешнијих предавача и полемичара на трибинама „Збора“, на којима је говорио не само у Београду, него и у целој земљи.
Систематичан у своме раду и излагању, Бајић није пропустио да укаже на сукоб који је постојао између комуниста и Југословенског народног покрета „Збор“. Циљ Јова Бајића није био да пружи само једноставан историјски преглед. Његове амбиције биле су сложеније и обухватније: дубока анализа не само књижевног стваралаштва и „голих“ историјских чињеница већ сагледавање укупног духовног напора, социјалног развитка и друштвене атмосфере у којој је Ратко Живадиновић проглашен народним непријатељем, а што ће оставити трајне последице на дело књижевника Стојана Живадиновића.
По успостављању власти, комунисти су судили оним Србима који су током рата били на супротној страни,а који су им доспели у руке. Као докази за утврђивање ратних злочина Ратка Живадиновића наведена су четири његова предавања.
Исцрпном анализом и коришћењем обимне архивске грађе Бајић је желео да покаже како су ратни „греси“ Ратка Живадиновића полагано се пренели на његовог старијег брата од стрица, књижевника Стојана Живадиновића, на његово књижевно дело, али и целу породицу Живадиновића. То је, по мишљењу Јова Бајића, један од основних разлога због кога су књиге Стојана Живадиновића, после Другог светског рата биле прећуткиване и заборављене.
У посебном одељку књиге Блесак и заборав - „Књиге бране писца“ Јово Бајић представио је кратко, католошки, сваку од Живадиновићевих објављених књига, оним редом којим су штампане, али и романе који су објављивани у наставцима у листовима. Посебан значај оваквог прегледа јесте увид и прегледност дела Стојана Живадиновића, који је ,заиста, био велик. Објавио је укупно осамнаест дела. Посебну пажњу Бајић скреће на начин, одн. брзину којом су настајала дела Живадиновићева, такорећи у једном даху. Сваки приказ садржи годину издавања и издавача,кратак сиже, као и суд аутора о књизи коју представља.
Јово Бајић не пропушта да скрене пажњу ни на чињеницу да су се између два светска рата појавиле три антологије савремене српске приче, у којима су, по тадашњим најстрожим критеријумима били заступљени најбољи српски приповедачи, са њиховим најбољим приповеткама. У свакој од тих антологија биле су заступљене приповетке Стојана Живадиновића.
На крају, последњи део „Судови и »пресуде« књижевне критике“ послужио је писцу да пружи општи увид у то како је књижевна критика прихватила дело Стојана Живадиновића. Циљ Бајићев није био само да уђе у лавиринт већ постојећих тумачења. Изношење туђих схватања и представљање најкарактеристичнијих критика писаних о делима овога писца показало је да је дело Стојана Живадиновића различито вредновано и доживљавано. Критичка јавност је била подељена, критичари се идеолошки одређивали према његовим књигама. Левичари су ниподаштавали његова дела док су их традиционалисти и они национално орјентисани хвалили. Савременици су признали уметничку вредност Живадиновићевог дела, као и неоспоран таленат писца, на шта Бајић указује навођењем награда које је добио Живадиновић. Са друге стране, нарочито после смрти књижевника, критичка оцена поделила је јавно мишљење, и довела до преиспитивања места и значаја Стојана Живадиновића као књижевника.
Бајић се у том прегледу позвао на мишљења М.М. Пешића, Велибора Глигорића, Милана Богдановића, Марка Ристића, Бранимира Ћосића, Велимира Живојиновића, К. Георгијевића, Владимир Ђ. Бабића, Живка Милићевића. Делом Стојана Живадиновића после Другог светског рата најтемељније се позабавио др Станко Кораћ, који је Живадиновићев роман Тридесет година ћутања сврстао међу тридесет најбољих српских романа написаних у времену између два светска рата.
Свестан истине да политика и владајућа идеологија имају великог утицаја и на културни живот и прихватање дела одређеног писца, аутору Блеска и заборава није промакла ни чињеница да су у идеолошком чишћењу српског књижевног наслеђа између два светска рата скрајнути (да се послужимо речима самога аутора) многи српски писци као што су Глигорије Божовић, Светислав Стефановић, Драгиша Васић, Владимир Велмар Јанковић, Слободан Јовановић, Владика Николај Велимировић, а заједно са њима и Стојан Живадиновић.
Литерарноуметничке вредности могу се проверавати и проверити, а потом и преодредити, али под условом да се испитају и прикажу у свој сложености. Без свестраног увида у целокупност књижевне ситуације ширег временског периода и без јасне представе о природи чинилаца које овај период одређују у идејном и идеолошком смислу, не може се помишљати о дубљем осветљавању појава. Књига Блесак и заборав на особен начин потврђује претходну констатацију.
Вредност Блеска и заборава овим примедбама се још не исцрпљује. Текстуални део представља само једну страну дела; друга њена страна – то је њезин ликовно-фотографски и визуелно-документарни део. Реч је о фото-портретима Живадиновића, породичним фотографијама, о фотографијама амбијената и зграда који не тек фактографски, већ и значењски обогаћују и осмишљују текст.
Интенције ауторове, начин излагања – јасан преглед историјских и имагинативних чињеница о политичком и културном животу Живадиновићева времена, систематизација истих и успех успостављања целокупног духовног стања, основне су вредности књиге Блесак и заборав. Стога она представља незаобилазни извор о материји којом се бави.
[1] За документарне чињенице које наводи Јово Бајић се послужио радовима Милана Ђ. Милићевића, академика Петра С. Јовановића. За веродостојност података консултовао је Архив Југославије, архиве Српске академије наука и уметности, Србије и Београда, историјски архив „Тимочка крајина“ Зајечар, споменике у сокобањском гробљу, „Политику“, као и усмена сведочанства професора Милице Синђелић, Михаила Живадиновића и Милице Димитријевић.
Нема коментара:
Постави коментар