УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 18. јануар 2012.

Јелена Ранђеловић: СКРАЈНУТИ ПИСАЦ СТОЈАН ЖИВАДИНОВИЋ



 
Јо­во Ба­јић, Бле­сак и за­бо­рав. Ал­те­ра, Бе­о­град 2011.

Јелена Ранђеловић

По­ста­нак и жи­вот сва­ке гра­ђе­ви­не, као и њен од­нос пре­ма на­се­љу у ко­ме је по­диг­ну­та, че­сто но­се у се­би сло­же­не и та­јан­стве­не дра­ме и исто­ри­је. Та­ко је и са згра­дом За­ви­чај­ног му­зе­ја, од­но­сно ку­ћом Жи­ва­ди­но­ви­ћа у Со­ко­ба­њи. Не­у­мит­ност вре­ме­на и про­ла­зно­сти од­не­ла би ову тај­ну со­бом и пре­да­ла је за­бо­ра­ву да је пи­са­на реч Јо­ва Ба­ји­ћа ни­је са­чу­ва­ла у књи­зи Бле­сак и за­бо­рав.
Књи­зи је до­дат под­на­слов „Књи­жев­ник Сто­јан В. Жи­ва­ди­но­вић (1889 – 1941)“ и ти­ме је де­фи­ни­сан њен пред­мет. Сам пред­мет де­ла је, ме­ђу­тим, ви­ше не­го сло­жен. То се уоча­ва већ са пр­вом це­ли­ном Бле­ска и за­бо­ра­ва и пр­вом ре­че­ни­цом књи­ге:
„По­ред књи­жев­ни­ка Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа, со­ко­бањ­ски Жи­ва­ди­но­ви­ћи да­ли су још не­ко­ли­ко љу­ди ко­ји су оста­ви­ли траг не са­мо у ло­кал­ној исто­ри­ји ши­рег со­ко­бањ­ског за­ви­ча­ја не­го и у исто­ри­ји Ср­би­је.“
Овом ре­че­ни­цом за­по­чи­ње Јо­во Ба­јић сво­је ка­зи­ва­ње, сво­је­вр­стан „днев­ник“ или „хро­ни­ку“, али не са­мо књи­жев­ног, не­го и исто­риј­ског по­сто­ја­ња со­ко­бањ­ских Жи­ва­ди­но­ви­ћа и огра­на­ка њи­хо­ве по­ро­ди­це, упу­ћу­ју­ћи на пред­мет ње­го­вог ин­те­ре­со­ва­ња и ис­тра­жи­ва­ња. Пи­шу­ћи оп­шир­ни­је о овој по­ро­ди­ци, Ба­јић ука­зу­је на по­ро­дич­ни и ши­ри дру­штве­ни оквир у ко­ме се пи­сац Жи­ва­ди­но­вић фор­ми­рао.
Чи­ни се, да је циљ ауто­ра Бле­ска и за­бо­ра­ва све­о­бу­хват­на син­те­за дру­штве­них, кул­тур­них, књи­жев­них и исто­риј­ских чи­ње­ни­ца и до­га­ђа­ја, за­ми­шље­на и струк­ту­ри­са­на та­ко да те­мат­ски цен­тар до кра­ја оста­не жи­вот и књи­жев­ни рад Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа, са ја­сном на­ме­ром да - „скре­не па­жњу на је­дин­ствен књи­жев­ни слу­чај Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа ка­ко би­смо за­ин­те­ре­со­ва­ли књи­жев­не исто­ри­ча­ре и књи­жев­не кри­ти­ча­ре да по­но­во вред­ну­ју де­ло ово­га пи­сца и да о ње­му из­не­су свој суд“.
Са­ста­вље­на из пет по­гла­вља: 1/ „Ста­бло, гра­не и огран­ци“, 2/ „Од пр­вог до по­след­њег да­ха“, 3/ „У сен­ци Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа“, 4/ „Књи­ге бра­не пи­сца“, 5/ „Су­до­ви и »пре­су­де« књи­жев­не кри­ти­ке“ књи­га Јо­ва Ба­ји­ћа оби­лу­је кул­тур­но-исто­риј­ским и ли­те­рар­ним по­да­ци­ма, при­бли­жа­ва­ју­ћи нам, та­ко, на си­сте­ма­ти­чан на­чин, ду­хов­ну ат­мос­фе­ру вре­ме­на у ко­ме се раз­ви­јао, шко­ло­вао, об­ја­вљи­вао књи­жев­ник Жи­ва­ди­но­вић.
У увод­ном по­гла­вљу – „Ста­бло, гра­не и огран­ци“, аутор нас упо­зна­је са по­ро­ди­цом Жи­ва­ди­но­вић и са тра­гом ко­ји су Жи­ва­ди­но­ви­ћи оста­ви­ли у исто­ри­ји со­ко­бањ­ског кра­ја, али и у исто­ри­ји Ср­би­је. Де­таљ­ним при­ка­зи­ва­њем би­о­ло­шко-хро­но­ло­шких по­да­та­ка Ба­јић нас вра­ћа у исто­ри­ју 19. ве­ка, пре­до­ча­ва­ју­ћи нам по­ред ду­хов­них и ма­те­ри­јал­не тра­го­ве ко­је су Жи­ва­ди­но­ви­ћи оста­ви­ли за со­бом, ка­ко у Со­ко­ба­њи та­ко и у Бе­о­гра­ду.
Под кро­вом под ко­јим је ро­ђен Сто­јан Жи­ва­ди­но­вић, жи­ве­ле су још три лич­но­сти зна­чај­не за исто­ри­ју Ср­би­је: ста­ри тр­го­вац Сто­јан Жи­ва­ди­но­вић и ње­гов син Вла­ди­мир, уче­сни­ци Ти­моч­ке бу­не, ко­ји су би­ли осу­ђе­ни на смрт, а по­том у зад­њи час по­ми­ло­ва­ни. Са њи­ма је су­ђе­но и њи­хо­вом бли­ском ро­ђа­ку Ни­ко­ли Жи­ва­ди­но­ви­ћу, ка­сни­јем на­род­ном по­сла­ни­ку. Под кро­вом Жи­ва­ди­но­ви­ћа ку­ће у Со­ко­ба­њи
ро­ђен је и но­ви­нар Рат­ко Жи­ва­ди­но­вић, је­дан од во­де­ћих љу­ди Ју­го­сло­вен­ског по­кре­та „Збор“.
На осно­ву ар­хив­ске гра­ђе,[1] Јо­во Ба­јић, де­таљ­но је из­ло­жио би­о­гра­фи­ју Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа, али и ње­го­вих пре­да­ка и уже по­ро­ди­це.
На­рав­но, то ду­го­трај­но и стр­пљи­во ко­па­ње, то тра­же­ње де­та­ља и от­кри­ва­ње за­бо­ра­вље­них чи­ње­ни­ца мо­же на пр­ви по­глед из­гле­да­ти и као уза­лу­дан по­сао, али ре­зул­та­ти до ко­јих је Ба­јић до­шао, сва­ка­ко, то ни­су. На­и­ме, из­ро­ни­ли су тек­сто­ви, не­ки од­но­си су дру­га­чи­је при­ка­за­ни, чи­ње­ни­це са­гле­да­не из но­ве пер­спек­ти­ве, а све то, опет пре­ло­мље­но кроз жи­вот­ни пут, лик и де­ло пи­сца Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа.   
За утвр­ђи­ва­ње по­ре­кла и ко­ре­на по­ро­ди­це Жи­ва­ди­но­вић од ве­ли­ког зна­ча­ја Ба­ји­ћу је био ро­до­слов Жи­ва­ди­но­ви­ћа ко­ји је пред Дру­ги свет­ски рат са­чи­нио бе­о­град­ски тр­го­вац Јо­ван Жи­ва­ди­но­вић, а ко­ји чу­ва ње­гов син ар­хи­тек­та Ми­ха­и­ло Жи­ва­ди­но­вић.
Из по­дроб­ног при­ка­за ауто­ро­вог ви­дљи­ве су и по­сле­ди­це ко­је су бу­не и ра­то­ви оста­ви­ли на по­ро­ди­цу књи­жев­ни­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа. До­ла­зак ко­му­ни­ста на власт (де­лу ко­ме Ба­јић по­све­ћу­је по­себ­ну па­жњу) по­ка­зу­је ка­ко је спој иде­о­ло­ги­је и по­ли­ти­ке ути­цао на да­љу суд­би­ну Жи­ва­ди­но­ви­ћа, ко­ји су као и ве­ћи­на бе­о­град­ских гра­ђан­ских по­ро­ди­ца пре­жи­ве­ли сво­је­вр­сну гол­го­ту. Но­ве по­ли­тич­ке при­ли­ке до­при­не­ле су да на осно­ву ко­му­ни­стич­ких за­ко­на о на­ци­о­на­ли­за­ци­ји имо­ви­не оста­ну без зда­ња ко­ја су се го­ди­на­ма на­ла­зи­ла у по­се­ду по­ро­ди­це Жи­ва­ди­но­вић.
На­ред­но по­гла­вље књи­ге Бле­сак и за­бо­рав по­све­тио је Јо­во Ба­јић де­таљ­ној би­о­гра­фи­ји пи­сца Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа. У одељ­ку „Од пр­вог до по­след­њег да­ха“ аутор је ука­зи­вао на да­ту­ме зна­чај­не за жи­вот књи­жев­ни­ка, ме­ста у ко­ји­ма је жи­вео, у ко­ји­ма се шко­ло­вао, на вре­ме ка­да је пи­сао књи­ге и на­чи­не на ко­ји их је об­ја­вљи­вао. За­јед­но с Ба­ји­ћем пра­ти­мо Жи­ва­ди­но­ви­ћев до­ла­зак у Бе­о­град, шко­ло­ва­ње у му­зич­кој шко­ли, уче­шће у Бал­кан­ским ра­то­ви­ма и Пр­вом свет­ском ра­ту, бо­ра­вак на Кр­фу, Со­лу­ну и шко­ло­ва­ње у Ту­ло­ну, пре­ла­зак у Па­риз и на­ста­вак шко­ло­ва­ња, по­че­так књи­жев­но­га ра­да, по­вра­так у Бе­о­град, ди­пло­мат­ску ка­ри­је­ру, рад у „По­ли­ти­ци“...
Ова гра­ђа нај­бо­ље је по­твр­ди­ла пи­шче­ве на­ме­ре, а то је до­ка­зи­ва­ње да Жи­ва­ди­но­вић ни­је имао вре­ме­на ни за ка­кав па­ра­лел­ни „тај­ни“ књи­жев­ни рад што му је че­сто под­ме­та­но.
     Да је жи­вот­ни пут Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа био нео­би­чан да се ви­де­ти из пи­са­ња Јо­ва Ба­ји­ћа. Да је исто­ри­ја – рат и по­сле­рат­на де­ша­ва­ња, по­ли­ти­ка и сме­на вла­сти, оста­ви­ла тра­га и на де­ло пи­сца три­о­ло­ги­је исто­риј­ских ро­ма­на о Ка­ра­ђор­ђу и ви­ше је не­го ја­сно. У овом де­лу, за­хва­љу­ју­ћи су­ге­стив­ном ка­зи­ва­њу Ба­ји­ће­вом, на нај­не­по­сред­ни­ји на­чин се су­сре­ће­мо са људ­ским, по­ли­тич­ким и пре све­га књи­жев­ним ли­ком Жи­ва­ди­но­ви­ће­вим.
Пред­мет Ба­ји­ће­вог ис­тра­жи­ва­ња у сле­де­ћем по­гла­вљу – „У сен­ци Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа“ је­сте лик и де­ло Сто­ја­но­вог бра­та од стри­ца Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа. Аутор Бле­ска и за­бо­ра­ва ука­зу­је на че­сто до­во­ђе­ње име­на књи­жев­ни­ка Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа у ве­зу са име­ном ње­го­вог бли­ског ро­ђа­ка но­ви­на­ра и по­ли­ти­ча­ра Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа, а не рет­ко и са по­и­сто­ве­ћи­ва­њем истих. Ми­шље­ња је Ба­јић да се ни до да­на­шњег да­на та си­ту­а­ци­ја ни­је про­ме­ни­ла.
Де­таљ­но је из­ло­же­на би­о­гра­фи­ја Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа, са ја­сном на­ме­ром да по­ка­же да ли је за­и­ста ко­му­ни­стич­ка власт има­ла пра­ва ка­да га је про­гла­си­ла на­род­ним не­при­ја­те­љем. Том сен­ком би­ло је за­там­ње­но и Сто­ја­но­во књи­жев­но име и де­ло. С тим ци­љем, Јо­во Ба­јић пра­ти по­ли­тич­ку де­лат­ност Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа. Да би се бо­ље раз­у­ме­ло по­ли­тич­ко де­ло­ва­ње и по­ли­тич­ки про­фил но­ви­нар­ског ра­да Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа, Ба­јић је сма­трао нео­п­ход­ним ука­за­ти и на не­ко­ли­ко основ­них на­че­ла на ко­ји­ма се за­сни­ва­ло по­ли­тич­ко де­ло­ва­ње Ју­го­сло­вен­ског на­род­ног по­кре­та „Збор“ ко­ји је имао ва­тре­не при­ста­ли­це ме­ђу Ср­би­ма, али и Хр­ва­ти­ма и Сло­вен­ци­ма, а чи­ји је при­ста­ли­ца био и по­ме­ну­ти но­ви­нар, и не са­мо при­ста­ли­ца, већ је­дан од чел­них љу­ди. Рат­ко Жи­ва­ди­но­вић је у то вре­ме био је­дан од нај­у­спе­шни­јих пре­да­ва­ча и по­ле­ми­ча­ра на три­би­на­ма „Збо­ра“, на ко­ји­ма је го­во­рио не са­мо у Бе­о­гра­ду, не­го и у це­лој зе­мљи.
Си­сте­ма­ти­чан у сво­ме ра­ду и из­ла­га­њу, Ба­јић ни­је про­пу­стио да ука­же на су­коб ко­ји је по­сто­јао из­ме­ђу ко­му­ни­ста и Ју­го­сло­вен­ског на­род­ног по­кре­та „Збор“. Циљ Јо­ва Ба­ји­ћа ни­је био да пру­жи са­мо јед­но­ста­ван исто­риј­ски пре­глед. Ње­го­ве ам­би­ци­је би­ле су сло­же­ни­је и об­у­хват­ни­је: ду­бо­ка ана­ли­за не са­мо књи­жев­ног ства­ра­ла­штва и „го­лих“ исто­риј­ских чи­ње­ни­ца већ са­гле­да­ва­ње укуп­ног ду­хов­ног на­по­ра, со­ци­јал­ног раз­вит­ка и дру­штве­не ат­мос­фе­ре у ко­јој је Рат­ко Жи­ва­ди­но­вић про­гла­шен на­род­ним не­при­ја­те­љем, а што ће оста­ви­ти трај­не по­сле­ди­це на де­ло књи­жев­ни­ка Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа.
По ус­по­ста­вља­њу вла­сти, ко­му­ни­сти су су­ди­ли оним Ср­би­ма ко­ји су то­ком ра­та би­ли на су­прот­ној стра­ни,а ко­ји су им до­спе­ли у ру­ке. Као до­ка­зи за утвр­ђи­ва­ње рат­них зло­чи­на Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа на­ве­де­на су че­ти­ри ње­го­ва пре­да­ва­ња.
Ис­црп­ном ана­ли­зом и ко­ри­шће­њем обим­не ар­хив­ске гра­ђе Ба­јић је же­лео да по­ка­же ка­ко су рат­ни „гре­си“ Рат­ка Жи­ва­ди­но­ви­ћа по­ла­га­но се пре­не­ли на ње­го­вог ста­ри­јег бра­та од стри­ца, књи­жев­ни­ка Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа, на ње­го­во књи­жев­но де­ло, али и це­лу по­ро­ди­цу Жи­ва­ди­но­ви­ћа. То је, по ми­шље­њу Јо­ва Ба­ји­ћа, је­дан од основ­них раз­ло­га због ко­га су књи­ге Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа, по­сле Дру­гог свет­ског ра­та би­ле пре­ћут­ки­ва­не и за­бо­ра­вље­не.
У по­себ­ном одељ­ку књи­ге Бле­сак и за­бо­рав - „Књи­ге бра­не пи­сца“ Јо­во Ба­јић пред­ста­вио је крат­ко, ка­то­ло­шки, сва­ку од Жи­ва­ди­но­ви­ће­вих об­ја­вље­них књи­га, оним ре­дом ко­јим су штам­па­не, али и ро­ма­не ко­ји су об­ја­вљи­ва­ни у на­став­ци­ма у ли­сто­ви­ма. По­се­бан зна­чај ова­квог пре­гле­да је­сте увид и пре­глед­ност де­ла Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа, ко­ји је ,за­и­ста, био ве­лик. Об­ја­вио је укуп­но осам­на­ест де­ла. По­себ­ну па­жњу Ба­јић скре­ће на на­чин, одн. бр­зи­ну ко­јом су на­ста­ја­ла де­ла Жи­ва­ди­но­ви­ће­ва, та­ко­ре­ћи у јед­ном да­ху. Сва­ки при­каз са­др­жи го­ди­ну из­да­ва­ња и из­да­ва­ча,кра­так си­же, као и суд ауто­ра о књи­зи ко­ју пред­ста­вља.
Јо­во Ба­јић не про­пу­шта да скре­не па­жњу ни на чи­ње­ни­цу да су се из­ме­ђу два свет­ска ра­та по­ја­ви­ле три ан­то­ло­ги­је са­вре­ме­не срп­ске при­че, у ко­ји­ма су, по та­да­шњим нај­стро­жим кри­те­ри­ју­ми­ма би­ли за­сту­пље­ни нај­бо­љи срп­ски при­по­ве­да­чи, са њи­хо­вим нај­бо­љим при­по­вет­ка­ма. У сва­кој од тих ан­то­ло­ги­ја би­ле су за­сту­пље­не при­по­вет­ке Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа.
На кра­ју, по­след­њи део „Су­до­ви и »пре­су­де« књи­жев­не кри­ти­ке“ по­слу­жио је пи­сцу да пру­жи оп­шти увид у то ка­ко је књи­жев­на кри­ти­ка при­хва­ти­ла де­ло Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа. Циљ Ба­ји­ћев ни­је био са­мо да уђе у ла­ви­ринт већ по­сто­је­ћих ту­ма­че­ња. Из­но­ше­ње ту­ђих схва­та­ња и пред­ста­вља­ње нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­јих кри­ти­ка пи­са­них о де­ли­ма ово­га пи­сца по­ка­за­ло је да је де­ло Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа раз­ли­чи­то вред­но­ва­но и до­жи­вља­ва­но. Кри­тич­ка јав­ност је би­ла по­де­ље­на, кри­ти­ча­ри се иде­о­ло­шки од­ре­ђи­ва­ли пре­ма ње­го­вим књи­га­ма. Ле­ви­ча­ри су ни­по­да­шта­ва­ли ње­го­ва де­ла док су их тра­ди­ци­о­на­ли­сти и они на­ци­о­нал­но ор­јен­ти­са­ни хва­ли­ли. Са­вре­ме­ни­ци су при­зна­ли умет­нич­ку вред­ност Жи­ва­ди­но­ви­ће­вог де­ла, као и нео­спо­ран та­ле­нат пи­сца, на шта Ба­јић ука­зу­је на­во­ђе­њем на­гра­да ко­је је до­био Жи­ва­ди­но­вић. Са дру­ге стра­не, на­ро­чи­то по­сле смр­ти књи­жев­ни­ка, кри­тич­ка оце­на по­де­ли­ла је јав­но ми­шље­ње, и до­ве­ла до пре­и­спи­ти­ва­ња ме­ста и зна­ча­ја Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа као књи­жев­ни­ка.
Ба­јић се у том пре­гле­ду по­звао на ми­шље­ња М.М. Пе­ши­ћа, Ве­ли­бо­ра Гли­го­ри­ћа, Ми­ла­на Бог­да­но­ви­ћа, Мар­ка Ри­сти­ћа, Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа, Ве­ли­ми­ра Жи­во­ји­но­ви­ћа, К. Ге­ор­ги­је­ви­ћа, Вла­ди­мир Ђ. Ба­би­ћа, Жив­ка Ми­ли­ће­ви­ћа. Де­лом Сто­ја­на Жи­ва­ди­но­ви­ћа по­сле Дру­гог свет­ског ра­та нај­те­мељ­ни­је се по­за­ба­вио др Стан­ко Ко­раћ, ко­ји је Жи­ва­ди­но­ви­ћев ро­ман Три­де­сет го­ди­на ћу­та­ња свр­стао ме­ђу три­де­сет нај­бо­љих срп­ских ро­ма­на на­пи­са­них у вре­ме­ну из­ме­ђу два свет­ска ра­та.
Све­стан исти­не да по­ли­ти­ка и вла­да­ју­ћа иде­о­ло­ги­ја има­ју ве­ли­ког ути­ца­ја и на кул­тур­ни жи­вот и при­хва­та­ње де­ла од­ре­ђе­ног пи­сца, ауто­ру Бле­ска и за­бо­ра­ва ни­је про­ма­кла ни чи­ње­ни­ца да су у иде­о­ло­шком чи­шће­њу срп­ског књи­жев­ног на­сле­ђа из­ме­ђу два свет­ска ра­та скрај­ну­ти (да се по­слу­жи­мо ре­чи­ма са­мо­га ауто­ра) мно­ги срп­ски пи­сци као што су Гли­го­ри­је Бо­жо­вић, Све­ти­слав Сте­фа­но­вић, Дра­ги­ша Ва­сић, Вла­ди­мир Вел­мар Јан­ко­вић, Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић, Вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, а за­јед­но са њи­ма и Сто­јан Жи­ва­ди­но­вић.    
Ли­те­рар­но­у­мет­нич­ке вред­но­сти мо­гу се про­ве­ра­ва­ти и про­ве­ри­ти, а по­том и пре­о­дре­ди­ти, али под усло­вом да се ис­пи­та­ју и при­ка­жу у свој сло­же­но­сти. Без све­стра­ног уви­да у це­ло­куп­ност књи­жев­не си­ту­а­ци­је ши­рег вре­мен­ског пе­ри­о­да и без ја­сне пред­ста­ве о при­ро­ди чи­ни­ла­ца ко­је овај пе­ри­од од­ре­ђу­ју у идеј­ном и иде­о­ло­шком сми­слу, не мо­же се по­ми­шља­ти о ду­бљем осве­тља­ва­њу по­ја­ва. Књи­га Бле­сак и за­бо­рав на осо­бен на­чин по­твр­ђу­је прет­ход­ну кон­ста­та­ци­ју.
Вред­ност Бле­ска и за­бо­ра­ва овим при­мед­ба­ма се још не ис­цр­пљу­је. Тек­сту­ал­ни део пред­ста­вља са­мо јед­ну стра­ну де­ла; дру­га ње­на стра­на – то је ње­зин ли­ков­но-фо­то­граф­ски и ви­зу­ел­но-до­ку­мен­тар­ни део. Реч је о фо­то-пор­тре­ти­ма Жи­ва­ди­но­ви­ћа, по­ро­дич­ним фо­то­гра­фи­ја­ма, о фо­то­гра­фи­ја­ма ам­би­је­на­та и згра­да ко­ји не тек фак­то­граф­ски, већ и зна­чењ­ски обо­га­ћу­ју и осми­шљу­ју текст.
Ин­тен­ци­је ауто­ро­ве, на­чин из­ла­га­ња – ја­сан пре­глед исто­риј­ских и има­ги­на­тив­них чи­ње­ни­ца о по­ли­тич­ком и кул­тур­ном жи­во­ту Жи­ва­ди­но­ви­ће­ва вре­ме­на, си­сте­ма­ти­за­ци­ја истих и успех ус­по­ста­вља­ња це­ло­куп­ног ду­хов­ног ста­ња, основ­не су вред­но­сти књи­ге Бле­сак и за­бо­рав. Сто­га она пред­ста­вља не­за­о­би­ла­зни из­вор о ма­те­ри­ји ко­јом се ба­ви.




[1] За до­ку­мен­тар­не чи­ње­ни­це ко­је на­во­ди Јо­во Ба­јић се по­слу­жио ра­до­ви­ма Ми­ла­на Ђ. Ми­ли­ће­ви­ћа, ака­де­ми­ка Пе­тра С. Јо­ва­но­ви­ћа. За ве­ро­до­стој­ност по­да­та­ка кон­сул­то­вао је Ар­хив Ју­го­сла­ви­је, ар­хи­ве Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, Ср­би­је и Бе­о­гра­да, исто­риј­ски ар­хив „Ти­моч­ка кра­ји­на“ За­је­чар, спо­ме­ни­ке у со­ко­бањ­ском гро­бљу, „По­ли­ти­ку“, као и усме­на све­до­чан­ства про­фе­со­ра Ми­ли­це Син­ђе­лић, Ми­ха­и­ла Жи­ва­ди­но­ви­ћа и Ми­ли­це Ди­ми­три­је­вић.

Нема коментара:

Постави коментар

ТАЛОГ

ТАЛОГ
алманах за живу традицију, књижевност и алхемију

Алманах посвећен

Алманах посвећен
неговању успомене на Мику Аласа

Популарни постови