ПЕТ ГОДИНА ОД

ПЕТ ГОДИНА ОД
ХВАЛА, Mr Googl!

Тзв. МОГУЋЕ И НЕМОГУЋЕ ЛИНИЈЕ - Књижара на ваздушним колосецима



среда, 2. септембар 2009.

Ко данас разбија овде бетон? Изјава песника Мирослава Лукића

...Говорим о бетону... Ругам се... тумачима

катедарским... Бетонска плоча је иста као пре пет, десет,
педесет лета...Бетонски стубови културе још се држе, бетонски
лукови...


Много фини и начитани. Аналитични.


Акрибични. Пробрани... То су они...Дресирани од малих ногу...


Читавог дана околишим око бетона, око тешко
ухватљивих, већ позеленелих бетонских кошуљица...


*


Као пресађени фикус, примио се страх.


Киша тихо пада.


Небо је пуно знамења, гора је болесна. Киша тихо
пада...


Бојим се мрака и тмастих облака, крволочних паса
пуштених са ланца...


Момци не разговарају. Не умеју. Лају.


Сиротиња све дубље улази у немост.


Сви хоће џабе, али нема џабе ни код бабе!


Телефонирао сам Стени...Лукави мали људи и
песници склони шићару нису моје друштво.


Киша тихо пада. Кишо, тихо падај!


Гракћу гавранови на западу, небески поштари...


Мирослав Лукић: Русаљ стр, 20,

Библиотека Мала заветина

Коло прво, Књига 3. - Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2008, стр. 68
____________________

Изјава песника за наш блог:

Први пут објављено у истоименој књизи, штампаној као библиофилско издање.....1999.)
Русаљ спада у моје скоро непознате, те према томе и непротумачене књиге. Тако не може бити, тако не сме да остане. У српској књижевности, као и у српском друштву, још увек дејствује Фабрика лутака, монструозног Групулекса.
Та Фабрика производи бетон, који треба разбијати и експлозивом и ћускијама. Ко данас разбија тај нељудски и свакако неуметнички бетон? ...

Нема коментара:

Постави коментар